Нови Сад – У писму које je књижевник Меша Селимовић послао из Сарајева у Нови Сад, он у фебруару 1967. године пише Бошку Петровићу, уреднику Издавачког предузећа Матице српске, обавештава га да му шаље свој рад о Вуку (Караџићу), односно о нашем, како наводи, књижевном језику. „Ако Ти се не допадне, ником ништа, само ми врати рукопис; издавач ће се наћи”, пише му Селимовић. Његов чувени роман „Дервиш и смрт” тек је био објављен, годину пре, па се аутор у том писму интересује за утисак Петровића о „Дервишу” и тражи да му га овај саопшти на Стеријином позорју. Писмо које почиње са „Драги Бошко”, завршава се поздравом за њега и његову „симпатичну супругу као и силног сина”, уз потпис: Меша. Исте године, јуна 1967, Селимовић пише том издавачу и каже да враћа примерак потписаног уговора, са којим се слаже, а у пост скриптуму наводи: „Молим да у наслову књиге остане Меша (а не Мехмед).” Наслов те књиге гласи „За и против Вука”, и једно је у дугом низу књижевних дела која су објављена у богатој делатности некадашњег Издавачког предузећа Матице српске. Предузеће је постојало у Новом Саду у периоду после Другог светског рата, имало је и трговачку мрежу и књижару, али је на крају отишло у стечај 2007. године. Међутим, остале су иза њега књиге, рукописи, каталози и друга архивска грађа која је у Рукописном одељењу Матице српске почела детаљније да се сређује. Део те архиве изнет је ових дана на изложбу под називом „Издавачко предузеће Матице српске” (ИП). Изложбу је у фоајеу установе приредила Јана Богдановић, архивисткиња која потписује и пратећи каталог. Поред одабраних књига из едиција ИП, архивских фотографија, рецензија, новинских приказа и друге документације, изложба доноси пред публику и поменута писма Меше Селимовића. Ту је и једно писмо Иве Андрића, откуцано на машини јуна 1961, у којем тада будући нобеловац пише Александру Тишми да му шаље рукопис за два есеја о Гоји, шпанском сликару. Изложено је и писмо Тишми од Милана Кашанина, који издавача пита за судбину његове књиге „Сусрети и писма”. А уз рецензију Борислава Михајловића Михиза на „Песме” Десанке Максимовић стоји и фотографија насмејане књижевнице... Управница Рукописног одељења Матице српске проф. др Зорица Хаџић Радовић поручила је да је ово тек почетак, да су одшкринули врата и ушли у велики посао сређивања грађе ИП. Указала је да тај посао није био лак, али да је Јана Богдановић младелачки „улетела” у њега, пуна ентузијазма, а да су јој помоћ и подршку пружиле колеге. Према том послу, како је напоменула, сви су били емотивни. „Сви имамо неке успомене, сви волимо и везани смо за неке књиге ИП”, казала је управница која је том приликом наговестила рад на монографији. У време када се ИП гасио, Јана Богдановић још увек није била, како је открила уз осмех, ни у основној школи, па зато за разлику од свих који су имали неке емоције радећи на архиви, није имала прилике ни да прати рад тог предузећа. „Али емоције према архивистици је оно што је мене водило кроз све ово сређивање грађе и, наравно, љубав према књижевности и необјављеним рукописима”, казала је Богдановићева. Улет ИП приказан је кроз библиотеке: „Мозаик”, „Данас”, „Српска књижевност у 100 књига” и едиције за децу „Овејана зрнца” и „Плави зец”, након чега је представљено његово посустајање и гашење. Предузеће је настало издвајањем издавачке делатности Матице српске, у околностима послератног развоја издаваштва. Разговори о формирању издавачког предузећа које ће функционисати независно од Матице српске почели су 1949. године, а предузеће је основано, како Богдановићева проналази, 1952. и почело са радом 1. јануара те године. Први директор је био Бошко Петровић, али већ крајем 1952. замениће га Сава Јосић, директор са најдужим стажом у Издавачком предузећу. Након вишедеценијског успешног рада, током деведесетих година, предузеће полако улази у финансијску кризу из које неће успети да изађе. „Издавачко предузеће Матице српске је једна велика и лепа, мудро започета и принудно довршена прича у двогодишњој и замамној историји најстарије српске културне установе. Нуклеус ИП Матице српске је у самим оснивачким идејама и поставкама установе”, казао је Матичин председник проф. др Драган Станић, отварајући изложбу. У читавој историји Матице српске, како је професор истакао, период постојања ИП, од 1952. до 2007. године, јесте период када се Матица најпотпуније и најбурније бавила издавачком делатношћу. „У својих 55 година трајања, што представља нешто више од четвртине укупног живота Матице српске, Издавачко предузеће се афирмисало као одиста моћан део свеукупног креативног погона наше установе, а број књига објављених током једне календарске године далеко надмашује оне периоде када Издавачко предузеће није било”, казао је Станић.